Uredbe i deklaracije o životnoj sredini

Ukupno 191 zemlja, skoro sve suverene države i Evropska unija su ratifikovali Pariski sporazum sa obavezom da ograniče globalni rast temperature na znatno ispod 2,0 °C [3,6 °F] trudeći se da ga održe na 1,5 °C [2,7 °F] u odnosu na predindustrijski period ⁽¹⁶⁾. S obzirom na to da zgrade u velikoj meri doprinose globalnim emisijama CO₂, vlade prelaze sa neobavezujućih zakonskih okvira ili preporuka na obavezujuće direktive, usvojene pravilnike i uredbe, tako da smanjenje emisija CO₂ u zgradama potaje obavezno, a ne opciono.

Direktiva EU o energetskim performansama zgrada (EPBD) postavlja minimalne standarde energetskih performansi radi postizanja visokoefikasnog, dekarbonizovanog fonda zgrada do 2050. Evropske zemlje primenjuju EPBD tako što razvijaju i primenjuju nacionalne propise. Na primer, Nemačka je implementirala EPBD preko Zakona o energiji u zgradama (Gebäudeenergiegesetz – GEG), koji nalaže različite mere, uključujući obavezu da se u nestambenim zgradama sa kapacitetima grejanja i hlađenja iznad 290 kW [82,5 tona ili 98`9520 BTU/h] instaliraju sistemi za automatizaciju zgrade ⁽¹⁷⁾. Od 2030. godine ta granica kapaciteta će biti spuštena na 70 kW. U nekim gradovima u SAD, npr. u Njujorku, strogi energetski propisi, poput Lokalnog zakona 97, ograničavaju emisije i predviđaju novčane kazne od 2024. Na primer, vlasnik zgrade površine 9000 m² [100.000 sq ft] koji preduzme samo minimalne mere za smanjenje emisije bi mogao da se suoči sa kaznom od 1 milion USD ⁽¹⁸⁾. Kineski dvostepeni cilj smanjenja emisije ugljenika do 2030. godine i postizanje ugljenične neutralnosti do 2060. doveo je do Opšteg zakona za očuvanje energije u zgradama i korišćenje obnovljive energije 2022. godine, što je prvi obavezujući propis u Kini kojim se regulišu emisije u zgradama ^{(19; 20)}. Indijski Zakon o održivoj gradnji za očuvanje energije (ECSBC) uveo je standarde energetskih performansi za poslovne zgrade, a u nekoliko država je pravno obavezujuć ^{(21; 22)}. Ove akcije su često podržane finansijskim podsticajima za vlasnike zgrada.

Međutim, do 2024. godine su samo u 88 zemalja usvojeni zakoni o energiji u barem jednom gradu. 55% ovih zakona nije promenjeno od 2015, tako da potencijalno ne ispunjavaju moderne standarde o visokim performansama ⁽²³⁾.

Sa rastućim pritiskom za postizanje ciljeva u pogledu dekarbonizacije, očekuje se da će sve više zemalja prelaziti sa neobavezujućih pravnih okvira ili preporuka na obavezujuće propise u vezi sa smanjenjem emisija CO₂. Dok se mnogi propisi fokusiraju na smanjenje operativnih emisija, vezani ugljenik je takođe sve više pod lupom propisa, tako da se nameće potreba za dokumentovanjem vezanih emisija proizvoda. Deklaracija proizvoda o zaštiti životne sredine (EPD) mogla bi poslužiti u tu svrhu. EDP su standardizovani, nezavisno potvrđeni dokumenti koji sadrže transparentne, merljive podatke o uticaju proizvoda na životnu sredinu tokom njegovog životnog ciklusa i ne ograničavaju se samo na ugljenične emisije.

Početkom 2024. je širom sveta bilo preko 120.000 EPD-ova ⁽²⁴⁾ za građevinske proizvode, a njihov broj se sve više povećavao u Evropi, Americi, Aziji, Latinskoj Americi i na Bliskom istoku ⁽²²⁾. Iako su EDP-ovi trenutno mahom dobrovoljni, proizvođači ih koriste da bi pokazali transparentnost u pogledu ugljeničnih emisija, kao i da bi podržali ekološka nastojanja i svoje proizvode promovisali kao održive. Pored toga, mnogi sertifikati zelene gradnje, kao što su LEED, BREEAM, DGNB i Living Building Challenge, dodeljuju kredite za korišćenje materijala obuhvaćenih EPD-om ⁽²⁵⁾. Ovi sertifikati dodaju značajnu vrednost, tako da zelene zgrade u nekim azijskim gradovima postižu više cene zakupa i do 28% ⁽²⁶⁾.

Međutim, propisi postaju sve stroži. U Francuskoj i Nemačkoj, kompanije moraju imati EDP za sve građevinske proizvode koji utiču na životnu sredinu. Norveška zahteva najmanje deset proizvoda sa EPD-ovima za velike javne projekte, a Italija propisuje minimalni procenat recikliranog materijala u javnim zgradama. Slično tome, Danska, Finska i Švedska zahtevaju procenu ugrađenog ugljenika u zgradama, pri čemu EPD-ovi služe kao dokaz za usklađenost ⁽²²⁾.

Počevši od 2028. godine, Direktiva o energetskim performansama zgrada (EPBD) propisuje za sve velike zgrade preko 1000 m² [10.000 sq ft] u državama članicama EU procenu vezanog ugljenika, pri čemu će se ovaj zahtev do 2030. godine proširiti na sve nove zgrade. Očekuje se da će ovi predstojeći zahtevi značajno povećati potražnju za podatke u okviru EPD-a, tako da će njihov značaj u održivoj građevinskoj praksi biti sve veći ^{(27; 28)}.